Spajanje kompa, tablet računara, laptopa ili mobilnog telefona sa televizorom može da bude krajnje jednostavno, a ponekad i prava noćna mora, čak i za vrhunske poznavaoce spomenutih uređaja. Problem nastaje zbog postojanja nekoliko standarda generisanja i prenosa slike sa jednog uređaja na drugi. Želja mi je da ovim tekstom što sažetije navedem razne standarde za prenos slike i zvuka a ipak sa dovoljno tehničkih podataka da se oni čitaoci koji se nešto malo razumeju u tehniku shvate osnovne razlike.
Za laike dovoljno je da se kaže da se priključivanje sa jednog standarda na drugi izbegne gde god je to moguće. Dakle, vaše uređaje priključujte isključivo istom vrstom kablova, što znači ČINČ na ČINČ (ili SKART), VGA na VGA, HDMI na HDMI (u svim podvarijantama, mini i mikro HDMI) i t.d.
Formiranje slike i zvuka može biti ANALOGNO i DIGITALNO.
Postoje nekoliko vrsti analognnih sistema:
KOMPOZITNI je uobičajeni za TV video ulaz (izlaz) u vidu žutog činča, jednog BNC ili skart konektora. U svakom slučaju signal putuje kroz jedan par provodnika (uobičajeno je da se koristi koaksijalni vod). Ova vrsta signala u sebi sadrži, pored informacije o slici u boji i takozvani signal za vertikalnu i horizontalnu sinhronizaciju neophodan za pravilno formiranje klasične TV slike od 625 horizontalnih linija, uslovno se može govoriti o otprilike rezuliciji ovako dobijene slike kao 830×625 jer je format ekrana 4:3 i to sa frekvencijom osvežavanja od 25 slika u sekundi. Nešto napredniji analogni video signal se nalazi u takozvanom RGB signalu (veoma retko zastupljenom), koji pored nezavisnih informacija o tri osnovne boje sadrži još dve nezavisne o vertikalnoj i horizontalnoj sinhronizaciji. U pitanju su pet signala koji se uobičajeno sprovode kroz pet koaksijalnih vodova sa BNC konektorima. Ovako postignuta rezolucija je identična već ranijoj ali je kvalitet slike bolji jer se svaka boja posebno sprovodi od izvora ka ekranu. Dalji razvoj je stvorio još jedan standard istih RGB sistema u vidu COMPONENT ili PROGRESIVE SCAN videa, ostvarenog sa tri RGB činča jer su informaciju o sinhronizaciji smestili u okviru jednog od RGB signala.
Za razliku od TV analognog RGB signala, za potrebe kompjuterskih monitora stvoren je sličan analogni sistem (VGA) ali sa promenjivom brzinom osvežavanja slike i rezolucije koji nikako nije kompatibilan sa TV RGB slikom, jer je kod TV i rezolucija, i vertikalna (50Hz) a i horizontalna sinhronizacija (15.625Hz) fiksna. Prvobitno se za prenos ovog signala koristio devetopinski SUBD konektor (pre 30 godina), dok se danas koristi petnaestopinski SUBD VGA konektor. Pokušaji da se kompjuterski VGA konektor jednostavno „preveže“ na kompozitni TV su se uglavnom završavali neuspešno a nešto srećniji „majstori“ su prošli bez uništavanja TV uređaja. Internet je, inače prepun jednostavnih šema kako to sa par otpornika i kondezatora može da se uradi. Ne može jednostavno. Rešenje postoji u vidu čipa koji radi prilagođenje svih mogućih rezolucija grafičke karte na TV rezoluciju. Neki proizvođači grafičkih karti su nekada taj čip ugrađivali u svoje grafičke karte sa TV izlazom i višom cenom za bar tridesetak eura. Danas takva spravica može da se nađe za otprilike desetak eura. Postoje i kvalitetnija rešenja (i do 35E) ali vas u svakom slučaju čeka razočarenje jer je maksimalno ostvariva rezolucija oko 800×600 uz gubitak oštrine i obavezno podrhtavanje slike. Kod jeftinijih rešenja sve ovo je izraženije.
DIGITALNI VIDEO
Pojavljivanjem digitalnih video sistema stvari su se maksimalno iskomplikovale. Prvi komercijalni digitalni sitem koji se pojavio na tržištu je DVI-D koji je, praktično analognu trokanalnu RGB sliku preveo u digitalnu RGB sliku a za prenos svakog od signala tri osnovne boje upotrebio balansirane vodove (sa plusom, minusom i zajedničkim vodom za svaku od tri boje po tri žice) pa je za prenos takvog signala bilo potrebno 3×3+3 žice sa sinhronizaciju, dakle ukupno 12 žičica, ova veza je nazvana SINGLE LINK i odmah se pokazala kao nedovoljna, pa se prešlo na na dvostruki broj žica koje su služile za prenos digitalnog RGBa, dakle 2x3x3+3, tako je nastao DUAL LINK DVI . Proizvođači kartica nisu mogli lako da se odreknu starog dobrog VGA standarda, pa su na svoje kartice ugrađivali univerzalne analogno digitalne DVI-I konektore i uneli totalnu pometnju među korisnicima. Glavni razlog nastalog haosa je taj što se na univerzalnom DVI-I konektoru, levo nalaze četiri pina za VGA a desno 21 pin za DVI DUAL LINK. ovakvo je rešenje zahtevalo postojanje jednostavnih adaptera koja su DVI-I svodila na VGA ili na HDMI. Onda su se proizvođači odrekli VGA veze na DVI konektorima svojih kartica tako što su fizički zatvorili one četiri rupice namenjene za prenos analogne VGA veze (DVI-D konektor) što je potpuno zbunilo korisnike. Saznanje da uz kupovinu novog kompjutera moraju da kupe i novi monitor ili papreni DIGITALNO ANALOGNI pretvarač, koji je u novije vreme dosta i pojeftinio, ali nije popravio gubitak kvaliteta slike usled neophodne konverzije. I umesto da tržište smire, makar na kraći period, dolazi do dodatnih komplikacija, uvođenjem novih digitalnih standarda. HDMI se ne računa jer je on u suštini isto što i SINGLELINK DVI koji uz drastično poboljšanje izrade upotrebljenih kablova podiže maksimalne rezolucije i frekvencije osvežavanja slike u nebesa. HDMI standardi sa početnog 1.0, brzo ređaju u 1.1, 1.2, 1.3 i 1.4 verziju koja kroz oznaku TM, 3D rezoluciju prikazuje u 4K čak i 8K dubini boje uz osvežavanje slike i preko 60Hz. Iako prisutan na mnogim sajtovima standard 2.0, bar što se tiče uređaja postignut je samo teorijski. Vrlo često kablovi koji nose oznaku 2.0 su isti ili čak i lošiji od V1.4 HDMI TM kablova. Drugim rečima: „Odštampaćemo šta hoćete, samo naručite„. Srećom postoje relativno jeftini instrumenti za proveru brzine protoka kroz kabl, jer kao što rekoh, uređaji koji će da proizvedu a i da reprodukuju teorijski 2.0 stantard, trenutno ne postoje na komercijalnom tržištu.
Istovremeno sa razvojem HDMI digitalnog standarda pojaviše se i DISPLAY PORT, na kratko MINI DVI PORT, pa MINI DISPLAY PORT, iliti TANDERBOLT, razni MIKRO, MINI HDMI, mikrousb-MHL, USB-C, i naravno optički TOSLINK ili 3,5mm kao i COAXIAL DIGITAL koji su rezervisani isključivo za digitalni prenos zvuka. I za to sve postoje adekvatni prelazi sa jednog na drugi ili treći. Samo je pitanje koji od njih zaista radi
